Врање

Врање лежи у долини на крајњем југу и задржало је османски карактер дуже од већине српских градова, што се види по ономе што је сачувано: пашин конак, данас народни музеј, са одајама поређаним око дворишта, Бели мост преко Врањске реке, уз који иде прича о забрањеној љубави, и кућа Боре Станковића, писца чији су романи и приповетке у српској машти учврстили ту градску атмосферу чежње и старих песама. Та атмосфера има и звук: Врање се снажно везује за севдалинку и за трубачку и тамбурашку музику, а песме које град помињу спадају у стандарде. Рушевина тврђаве Марково кале стоји на брду изнад. Домаће посластице обухватају слатко по коме је крај познат.

Историја

Име је први пут забележено у једном византијском тексту из XI века, а Алексијада Ане Комнине помиње град 1093. године. Под османском влашћу било је од 1455. до 1878, а 2019. године постало је први град на Балкану који је проглашен Унесковим градом музике.

Извор: Википедија на енглеском, „Vranje“

Најзанимљивије

• Пашин конак - османско здање у коме је музеј.
• Бели мост - камени мост и предање које се уз њега везује.
• Кућа Боре Станковића - пишчев дом чуван као музеј.
• Музичка традиција - севдах и трубачки репертоар везани за град.

Када ићи

Април-октобар; лето доноси фестивале и музику на отвореном. Музеји су понедељком затворени. Јужна Србија је у јулу и августу врућа.

Пре поласка

Османско ткиво је исцепкано и расуто међу обичним савременим зградама. Музеји су мали, са мало енглеског. Град није окренут посетиоцима и смештаја је мало. Жива музика је повремена, а не свакодневна.

У близини

Власинско језеро је на североистоку; манастир Прохор Пчињски је на југу.