Делиблатска пешчара

Делиблатска пешчара покрива око три стотине квадратних километара предела пешчаних дина које је оставио ветром наношен песак после последњег глацијала, а обично се описује као највеће копнено пешчано подручје у Европи; надимак европска Сахара при том вара: највећи део засађен је багремом и бором у осамнаестом и деветнаестом веку да би се песак зауставио, па је оно што се види углавном пошумљена дина са преосталим џеповима отворене песковите степе између. Управо ти отворени делови носе прави значај, са степском флором и фауном ретком другде у Европи, са орхидејама, текуницама, степским птицама и банатским божуром. Језгро штити зона строгог резервата. Подручје пресецају пешачке и бициклистичке стазе, а полазишта су село Делиблато и град Вршац.

Историја

Остаци из бронзаног доба пронађени су на Жидовару, а 1789. године аустријске власти послале су из Темишвара шумарског инжењера Франца Бахофена да поднесе извештај о томе како да се укроти покретни песак, који су, како се говорило, јаки ветрови разносили све до Беча и Пеште.

Извор: Википедија на енглеском, „Deliblatska Peščara“

На шта обратити пажњу

• Пошумљене дине - таласасти пешчани брежуљци под засађеним багремом и бором.
• Отворена песковита степа - преостали делови са својом ретком флором.
• Текунице - колоније на отвореним травнатим површинама.
• Степско цвеће - орхидеје и банатски божур у пролеће.

Када ићи

Април-јун због цветања, посебно мај; септембар и октобар због хладнијег пешачења. Лето је вруће и суво, а на отвореним деловима готово да нема хлада. Језгро строгог резервата затворено је за посетиоце целе године.

Добро је знати

Име наводи људе да очекују отворену пустињу; највећи део подручја је шума, а отвореног песка је мало. Стазе су песковите и тешке и пешке и бициклом. Обележавање је лоше и лако се изгуби осећај за правац. Поједине зоне су затворене и улазак у њих није допуштен.

У близини

Вршац је на североистоку; Дунав је на југу.