Ариље

Србија је међу највећим извозницима малине на свету, а Ариље је срце подручја узгоја: брда око града терасирана су редовима засада, а у јуну и јулу цео крај излази у бербу, са сезонским радницима који долазе и плодом који иде право у хладњаче и погоне за замрзавање. Сорта која се гаји је претежно виламет, а домаћи назив за род, црвено злато, говори шта је он значио тамошњој привреди кроз деценије у којима је мало шта друго доносило новац. Сам град има цркву Светог Ахилија из тринаестог века са добро очуваним фрескама насталим око 1296. године, грађевину рашке школе која је старија од малине и други је разлог да се стане.

Историја

Сава Немањић је 1219. године учинио Ариље седиштем Моравичке епископије, а краљ Драгутин је 1296. подигао цркву Светог Ахилија. Кућа пуковника Јована Мићића из 1823. и стара школа из 1834. године најстарије су световне грађевине, а Ариље је постало варош 1880. године.

Извор: Википедија на енглеском, „Arilje“

Најзанимљивије

• Терасе са малином - редови засада по околним брдима.
• Берба - брање, гајбе и хладњаче кроз јун и јул.
• Црква Светог Ахилија - фреске из тринаестог века у граду.
• Логистика хладњача - привреда коју овај род издржава.

Када ићи

Јун и јул због бербе, што је једино време када се брање види; плод сазрева кроз неколико недеља. Црква је отворена целе године. Ван бербе је крај мирно пољопривредно подручје.

Пре поласка

Организованог агротуризма готово да нема; видети бербу значи возити споредне путеве и питати, а газдинства су радна имања, а не атракције. Брање је тежак и слабо плаћен посао, што је стварност иза призора. Град има ограничене садржаје.

У близини

Овчарско-кабларска клисура је на североистоку; Златибор је на југозападу.